Intervju: Bill Gould – Poznati američki roker pravi domaću rakiju n…

Ukoliko ste ljubitelji rok muzike malo je verovatno da niste čuli za legendarnu grupu Faith No More. Slušajući “Epic”, “Falling to pieces” ili “We care a lot” verovatno ni u snu niste mogli da pretpostavite da se jedan od njenih osnivača i  basista Bill Gould bavi proizvodnjom rakije. Da, dobro ste čuli. Legendarni basista ove grupe već duži period proizvodi kvalitetnu rakiju pod imenom “Yebiga” i distribuira je širom Amerike. Chicago Glasnik imao je čast da razgovora sa poznatim muzičarem i da sazna nešto više o njegovom novom zanimanju.

Kada ste prvi put posetili Srbiju?

Iako sam prethodno na našim koncertima u Budimpešti i Ljubljani upoznao priličan broj ljudi iz Srbije, u Srbiju sam prvi put stigao tek početkom 1996. Imao sam starog nemačkog Trabanta kog sam zaradio na turneji i odlučio sam se za put od Berlina do Tirane i onda sam usput obišao prijatelje u Beogradu.

Kakvi su bili vaši prvi utisci o Srbiji i Balkanu?

It was mindblowing. Prvo, ušao sam u Srbiju iz Mađarske starim automobilom, bez vize, bez osiguranja … Nisam bio siguran ni da li će nas pustiti preko granice. Bilo je to mračno vreme, policijski kontrolni punktovi bili su svuda, a efekti međunarodnog embarga bili su očigledni. Ali Beograd je bio neverovatan grad, sa dobrom hranom u kasne noćne sate, zabavnim ljudima, cool muzikom, dobrim pivom i rakijom.

Kada ste prvi put probali rakiju? Da li ste imali neko omiljeno piće pre rakije ili još uvek imate?

Prvi put sam probao rakiju u bekstejdžu nakon koncerta u Budimpešti, bio je to novi ukus za mene i ne naročito prijatan. Tek nekoliko godina kasnije probao sam rakiju nešto boljeg kvaliteta. Pre toga, rekao bih da sam voleo pivo, ali bez sumnje mi je danas najdraža dobra rakija.  

U srpskoj / balkanskoj tradiciji Rakija je više od pića. Koristi se kao lek, deo je tamošnje kulture. Da li je rakija na isti način uticala na vaš život, da li ste se balkanizovali?

Jedna od boljih stvari kada je reč o turnejama sa malim bendovima je ta što ste često smešteni u kućama običnih ljudi, a bilo je i uobičajeno da na doručku delite rakiju s domaćinima. Nikada nisam postao dovoljno bolestan da bi mi je trebala kao lek, ali sam naučio puno o humoru koji dolazi sa njom. Tamo svako ima svoje mišljenje i sa zadovoljstvom će da ga podeli sa vama.

Kako ste došli na ideju da prozvodite i prodajete rakiju?

To je rezultat dugogodišnje frustracije u pokušajima da pronađem dobru rakiju u Sjedinjenim Državama; u međuvremenu sam takođe shvatio da većina ljudi, bar u Kaliforniji, nije imala pojma o čemu se radi. Često kada bih znao da prijatelji dolaze u San Francisko sa Balkana, zamolio bih ih da mi donesu flašu, koja bi bila gotova odmah i opet sam bio na početku moje potrage. Došao sam na ideju da verovatno nisam jedini koji ima ovaj problem. Ono što je zaista učinilo ovu ideju stvarnom je kad sam razgovarao sa prijateljem koji radi u distributivnom poslu. Zamolio sam ga da me ubedi zašto bi prodaja rakije bila loša ideja. Umesto toga, rekao mi je da to moram učiniti! Tako sam se udružio sa svojim partnerom Valom, koji svira u bendu Kultur Shock, i morali smo to da radimo! Prošlo je oko godinu i po dana, ali je Yebiga konačno stigla u SAD u maju 2019. godine.

Kako ste došli do imena Yebiga i znate li još neke srpske reči?

Znam mnoge srpske reči, ali nijedna bolje opisuje moju povezanost sa rakijom od Jebiga.

Ko je baka sa flaše?

Zove se Baba Ljubica, ceo svoj život je živela u malom selu u Slavoniji, ali je rakiju pravila sve dok nije imala 90 godina. Bila je veoma otvorena osoba, duboko poštujući prirodu. Ona je primer najbolje tradicije u pravljenju rakije.

Šta je za vas glavna razlika između rakije i ostalih pića koje pijete?

Kada kažete liker, to podrazumeva slatkoću. Ne volim slatka žestoka alkoholna pića, ne volim pića koja su „aromatizirana“. Volim staru rakiju iz bureta više od drugih alkoholnih pića, jer kada je dobro napravljena, sažima sve najlepše ukuse samog voća … to nije samo alkohol sa aromom hrasta.

U kom delu Srbije proizvodite rakiju i možete li da nam kažete malo više o porodici koja sarađuje sa vama?

Rakija se pravi na planini Goč kod Kraljeva, u saradnji sa proizvođačima rakije TOK. Svaka se šljiva ubira ručno, samo onda kada je zrela. Ova porodica je generacijama u ovom poslu i pažljiva je u svojoj proizvodnji, jedini sastojak koji se koristi u njihovim destilatima je samo voće i čista voda koja stiže direktno sa planine. Sve se obavlja ručno, uključujući i etiketiranje. U suštini uspeli su da proizvedu šljivovicu koja je sjajnog kvaliteta i stoji uz rame sa najboljim domaćim proizvodima.  

Kakva je bila reakcija vaših američkih prijatelja kada su čuli da proizvodite alkoholno piće čije ime ne mogu ni da izgovore i koliko je bilo teško dovesti je na američko tržište?

(Vanbalkanski) Amerikanci su smešna bića. 15% njih je bilo izuzetno radoznalo. 50% njih se plašilo rakije (tu mislim da i na bartendere prekrivene tetovažama). Dok ostalih 35% ne misli da treba da zna nešto o tome dok im neko uticajan to ne preporuči – što je po meni sasvim u redu, ja sam već prolazio kroz to iskustvo sa svojom muzikom i paralele su bile upečatljive. Prvog meseca kada je Yebiga stigao, poveo sam mog učitelja srpskog iz Beograda i krenuli smo da nenajavljeni obiđemo 175 barova, restorana i klubova u San Francisku, u kojima većina nikada ranije nije čula za rakiju. Od tog broja dogovorili smo se sa oko 15 mesta. Ovo možda ne zvuči mnogo, ali sam u stvari bio jako zadovoljan ovim brojem. A ono što je najvažnije jeste da ih većina ovih mesta prodaje i ponovo naručuje. Bila je to teška bitka, ali vrlo korisna.

Koje vrste Rakije proizvodite i u kojim državama ljudi već mogu da kupuju vaš proizvod?

Naš prvi proizvod stigao je u maju i to je šljivovica, ali već planiramo nove vrste. U međuvremenu, trenutno je dostupan samo u Kaliforniji. U toku smo uspostavljanja distribucije u Čikagu, i sa malo sreće udaljeni smo samo nekoliko nedelja od dana kada će Yebiga da stigne u balkansku prestonicu Amerike.

 Koji su budući planovi za Jebiga?

Ovo je više od prodaje alkohola, stvarno se nadam da je Yebiga trojanski konj koji će Amerikancima da otvari um o nekim dubljim aspektima balkanske kulture. Takođe želim da ovo piće učinim dostupnim što većem broju ljudi koji cene dobro piće. Jedna stvar koju ljudi trebaju imati na umu je da je proces proizvodnje  naše rakija zaista ručno vođen, i zbog toga su naše količine ograničene i radimo koliko brzo možemo ovom trenutku. Međutim, verujem da je moguće vremenom povećati količinu ali tako da se kvalitet uopšte ne žrtvuje, i da će na kraju rakija biti dostupna u većini mesta u SAD-u. Trebaće strpljenja, ali mislim da mogu to da uradim.

Da li planirate ili razmišljate o trajnom preseljenju u Srbiju u budućnosti?

Nemam pojma, ali vratio sam se u Ameriku pre nekoliko nedelja i bilo je zaista teško otići iz Srbije.

 Srbi su poznati po dobrom humoru i neprestanim šalama sa svojim prijateljima. Kako ste se tome prilagodili?

Mogu ti reći da je to manje više zezanje bez prestanka a kvalitet humora podseća na moj i prija mi… verovatno je to ono što me je najbrže uvuklo u balkansku kulturu. Rekao bih da je ovaj aspekt ume da bude jako važna komponenta prilikom stvaranja rakije.

Kako ide vaša muzička karijera, koliko uopšte vremena imate za muziku?

Ovo je potpuno novo iskustvo za mene, sa teškom školom samoučenja i potpuno novim setom pravila. A kako sam onaj „uradi sam“ tip , potrebno mi je mnogo više energije i znanja nego što sam pretpostavljao. Ali nastavljam da radim sa muzikom, moj bend Faith No More je i dalje aktivan, na turneji sa grupom MC50, produciram i kombinujem snimke, vodim izdavačku kuću ali i uspevam da i dalje uživam u rakiji kada mogu.

Neki savet svim ljubiteljima rakije, kako vi volite da pijete rakiju?

Mogu vam reći moj pristup, to sam naučio od ljudi sa daleko više znanja od mene. U dobroj šljivovici je najbolje uživati u sobnoj ili podrumskoj temperaturi. Postoji nekoliko vrsta srpskih šljiva koje predstavljaju odlične izvore za rakiju, a sve imaju svoje autenitčne karakteristike same po sebi. Ljudi su vekovima radili sa plodovima na ovim prostorima i postali veoma sofisticirani u svom procesu izvlačenja najboljeg iz ovih sastojaka. Ako se pravilno radi, nema potrebe za dodacima, a stajanje u drvenim buradima može izvući samo najlepše karakteristike iz šljive. I ne vidim nikakvu žurbu u pravljenju koktela od rakije, čak i ako mi takozvana “industrija” kaže da to tako treba.