Tokom rata, hiljade dece iz Republike Srpske, Srbije i drugih delova naše države odlazilo je u Grčku, gde su bili smešteni kod porodica koje su im pružale utočište i toplinu. Uspostavljene veze i dalje traju. Ovo je samo jedan priče o njima.
U toku zime 1995. godine među decom koja su stigla u Agrinio, najveći grad grčke oblasti Aetolia-Acarnania u zapadnom delu zemlje, bio je i Milko Živak iz Konjica (Bosna i Hercegovina) sa privremenom izbegličkom adresom u Boračkom jezeru, gde su mnoge srpske porodice izbegle iz Konjica.
Porodica Milonas je u februaru te godine primila je Milka, tada učenika četvrtog razreda osnovne škole, i odmah je obavestila njegovu porodicu da će u narednih šest meseci, on biti njihovo “treće dete”.
“Tog januara stigao sam u do tada za mene nepoznatu zemlju i ostao sam sa porodicom Milonas šest meseci. Trebalo mi je otprilike mesec dana da se naviknem na jezik i da ga do neke mere savladam, ali njihova briga pomogla mi je da se brzo uklopim. Imao sam sve što su imala i njihova deca, od hrane i odeće do novca. Pobrinuli su se da se ni na koji način ne osetim izolovano “, priseća se Živak svog prvog od nekoliko poseta Grčkoj.
Mirko sa svojom grčkom porodicom
Uskoro će imati priliku da se uveri da je cela Grčka ista kao porodica kod koje je odseo. Deca iz Republike Srpske, njih 25, uz pomoć raznih organizacija, prvi put su putovali u ovu mediteransku zemlju 1995. godine gde su redovno pohađali školu.
„Grci su nas pazili kao malo vode na dlanu i odlazili smo negde svakog vikenda. Vodili su nas ne samo u Atinu, već smo posetili praktično sve što bi uopšte trebalo da se vidi u Grčkoj. Sećam se, imao sam osećaj da je ceo grad Agrinio, koji ima 100.000 stanovnika, „podređen nama.“ Ništa nije moglo proći bez nas. Išli smo na sve koncerte, sve festivale, parade i praznike i uvek su se postarali da budemo u prvom redu. „
Jedan detalj je posebno simboličan. Tokom boravka u Grčkoj, deca iz Republike Srpske pohađala su osnovnu školu u Agriniji. Svakog dana pre početka nastave u učionicama pevala se grčka himna, a odmah posle toga je slušana himna Bože pravde.
Milko Živak danas živi u Višegradu, putovao je u Grčku još nekoliko puta nakon 1995. godine, na poziv svoje druge porodice i na sopstvenu inicijativu. Redovno razgovara sa Milonasom.
„I dalje smo u kontaktu i često razgovaramo, a ne samo za praznike. Grčka nam je nakon rata pomagala na razne načine. „
„Prvi put sam otišao u Grčku 1995. godine i tamo me je primila porodica Katsakulis u Patrasu. Kaže se da u svakoj nesreći ima nečeg dobrog, a tako je bilo i u mom slučaju. Izgubio sam oca u ratu, ali sam takođe imao i drugu porodicu u Grčkoj. „
Poput Milka, Zoran je odmah primljen kao član porodice, bez zadržavanja. Kršten je i u pravoslavnoj Grčkoj crkvi.
„Prihvatili su me kao svoje dete i za Božić sam sedeo za stolom pored Vagelisa, čoveka čije sam grčko ime uzeo kada sam se krštavao u crkvi Svete Sofije u Patrasu. Ne samo da sam dobio pomoć, već i moje sestre koje su takođe otišle u istu porodicu, a majci su takođe poslale novac da bi nas ona mogla pripremiti za školu ili za neke druge potrebe “, kaže Zoran.
Predstavništvo Republike Srpske u Grčkoj odlučilo je da učini nešto kako ove priče ne bi pale u zaborav. Uz srdačnu pomoć jednog od najpoznatijih grčkih glumaca, Janisa Servetasa, misija je pozvala sve, kako kažu, “nevidljive heroje Grčke” koji su tokom rata ugostili srpsku decu, da ih kontaktiraju da im se zahvali za svu velikodušni i nesebičnu pomoć Grčke srpskom narodu ostaće trajno upamćena.
Jelena Jovanović, šefica predstavništva Republike Srpske u Grčkoj, rekla je za Mondo da pomoć koju su Grci pružali Republici Srpskoj tokom rata do sada nije pravilno evidentirana i da postoji opasnost da bude zaboravljena.
„Želimo da napravimo priču koja će nam pomoći da se setimo grčke pomoći. Projekat se zove “Nevidljivi heroji Grčke”. Cilj je da nas ljudi kontaktiraju, da vide ko od njih želi da ispriča priču, podeli priče, fotografije ili dokumente. U drugoj fazi bismo je ovekovečili knjigom ili dokumentarcem. Prva faza je pronalaženje što većeg broja ovih porodica. Na taj način želimo probuditi veze i zahvaliti grčkom narodu što su nam pomogli. „
Jovanovićeva kaže da ne postoje tačni podaci o tome koliko je dece iz Republike Srpske i Srbije otišlo u Grčku tokom rata. Crveni krst je učestvovao u organizaciji, a grčka crkva, naše sveštenstvo i sveštenici mnogo su pomogli.
„Tačan broj ne postoji. Prema našim informacijama iz Republike Srpske, najmanje 2.500 dece je boravilo u grčkim porodicama, a taj broj je verovatno mnogo veći. “Na osnovu reakcija Grka i Srba tokom prvog dana kada smo najavili ovu akciju, već možemo videti da ima više porodica nego što smo mislili.”
Prema podacima sa veb stranice Crvenog krsta Srbije, koja je od 1993. do 2011. godine u saradnji sa Grčkim crvenim krstom organizovala boravak srpske dece sa grčkim porodicama, ovaj program je obuhvatio preko 18 000 dece iz Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, i Republike Srpske Krajine tokom perioda od 18 godina. „Program oporavka obuhvatao je decu koja su izgubila roditelje u ratu, decu izbeglice, decu koja su smeštena u hraniteljske porodice, decu koja su nestala i oteta na Kosovu i Metohiji, kao i decu iz socijalno ugroženih porodica, starosti od 8 do 16 godina“.
Od početka priče, dva naša sagovornika podržavaju akciju Predstavništva Republike Srpske sa sedištem u Solunu i slažu se da je to najmanje što može učiniti Republika Srpska koja je duboko zadužena prijateljskoj zemlji.
„Nažalost, nismo bogata država i Grcima ne možemo finansijski pomoći kao oni nama. Ali, bar možemo da izrazimo zahvalnost za sve što je grčki narod učinio za mnogobrojnu decu i porodice u Republici Srpskoj. Mislim da bi postavljanje spomenika grčkom narodu moglo biti znak zahvalnosti “, rekao je Zoran Pajčin.
Milko Živak se slaže da je vreme da izrazimo zahvalnost Grčkoj, a ne samo ljudima koji su tu ostali: “Sada je vreme da naša država to zvanično uradi.”
Autor: Željko Svitlica, mondo.ba
COMMENTS