Intervju: Ivana De Armas – Srpkinja koja oživljava platna, zidove i modu “Magičnog grada”!

Chicago Glasnik pruža šansu talentovanim ljudima, poreklom sa balkanskih prostora, koji sada žive i rade širom Amerike da podele svoju priču sa našim čitaocima. Ovaj put imali smo priliku i čast da razgovaramo sa Ivanom De Armas.

Ivana je po profesiji slikar i već godinama oživljava dosadna bela platna, odeću, zidove i unosi šarenilo u svet oko sebe. Poreklom je iz Srbije, a od 2015. godine živi i stvara u “magičnom gradu”, Majamiju.

Koliko dugo se baviš slikarstvom?

Umetnošću se bavim od ranog detinjstva kada sam pravila svoje bojanke precrtavajući slikovnice koje sam kasnije bojila. Prva umetnička izlaganja sam imala u osnovnoj školi kao član likovne sekcije kada sam izlagala u okviru kolektivnih izložbi i priredbi. To mi je dalo vetar u leđa da u svom rodnom gradu, Kraljevu upišem srednju umetničku školu. Svoje akademsko znanje sam stekla i usavršila na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Gde pronalaziš inspiraciju i koje su teme  zastupljenje na tvojim slikama?

Slobodno mogu reći da nastojim da uvek budem prisutna u trenutku, da svim čulima sagledam momenat i dešavanja koja me okružuju. To pokreće moj talenat i hrani inspiraciju – momenat i ljudi koji ga kreiraju. Teme koje su prisutne na mojim delima najčešće jesu ljudi i stvari koje me okružuju, utisci koje upijam. Ipak, oduvek me pokreću globalni problemi, glad i bol, sukob u nama ali i sukob koji se odvija oko nas, strah od zaborava, duhovnog i fizičkog nestajanja, dostojanstvo i strepnja koja nas prati kroz svakodnevnu borbu. Često primetim ponos, samosvest o dignitetu od koga ne odustajemo čak ni u trenucima kada je najteže, kada stojimo oči u oči sa svojim demonima i to se trudim da inkorporiram u svoja dela.

Da li se moze živeti od umetnosti u Americi ili je to samo hobi?

Umetnost za mene nikad nije bila hobi, to je moj poziv i struka. Ipak, umetnost ne zna za granice. Ona ne poznaje dolazak u novu kulturu, nov jezik, drugačiji mentalitet i način razmišljanja. Nažalost, danas gde god da se nalazite, gde god da stvarate umetnost potrebno je vreme i upornost i to je ono što je najbiitnije ukoliko želite da se afirmišete kao umetnik i da od umetnosti živite. Mene su upornost i stpljenje dovedi do toga da danas živim svoja dela, ali i živim od njih. Tako da slobodno mogu reći da od umetnosti se može živeti. Od kada sam u Majamiju neretko su moja dela prodavana na Linkoln Road-u u jednoj eminentnoj galeriji, oslikavala sam murale, enterijere, sarađivala sa italijanskim dizajnerom u oslikavanju komada iz njegove kolekcije.

Jedna si od retkih domaćih umetnica koja je izlagala na čuvenom Art Bazelu u Majamiju, kakvi su utisci?

Sama činjenica da sam izlagala na Art Bazelu je velika stvar za mene na više nivoa jer sam na njemu predstavila osvrt na svoje korene i početke bavljenja slikarstvom, iskustvo i lični osećaj življenja u Americi, osećaj da sam živela dva života – jedan pre i jedan posle dolaska u Ameriku. Izložba koju sam izlagala upravo predstavlja način razmišljanja koje se tim putovanjem oblikovalo i podsetnik na to ko sam i šta bila, konekcija i pronalazak mene same i odrastanja i detinjstva kroz slike. Nikada neću zaboraviti profesora Ratka Lalica koji nam je uvek postavljao 3 pitanja, koji su nam koreni, ko smo sada i Gde Želimo da idemo.

Art Bazel odaje živopisni duh i atmosferu kukture i života Majamija. Učestvovala sam sa slikama iz ciklusa “Recycling of the souls” koje su postavile pitanja kojima se bavi čovek današnjice. Jedno od glavnih pitanja koje je postalo i motiv na kartama jeste “Does God produce New Souls?” i time je načeta lavina drugih pitanja u kojima su kupci i posetioci imali interaktivnu ulogu što mi je pružilo posebno zadovoljstvo kao umetniku.  Pitanja o duši, njenom putu i reinkarnaciji su predstavljena u figuralnoj formi žene koja je i mlada i stara i ima različite simbolične atribute vizuelne retorike. Pored Art Bazela imala sam par izložbi u Wynwood-u, čuvenom umetničkom kvartu Majamija, takođe u Fort Lauderdale-u gde sam izlagala kao član Raw artist umetničke organizacije. Takođe, moram pomenuti da sam imala veliki broj samostalnih i grupnih izložbi u Srbiji.

Kako provodiš vreme u doba pandemije koronavirusa?

Za umetnika izolacija nije novi pojam. Mi smo se isto ponašali i pre novonastale situacije, uvek smo pronalazili trenutke osame za stvaranje. Ovaj period sam provela čitajući dosta knjiga, slušam dosta emisija koje me inspirišu i oslikavam svoju novu modnu kolekciju.