Kako je najveći kineski filozof Lao Ce (6 vek pre nove ere) jednom rekao “I putovanje od hiljadu milja počinje prvim korakom”, tako se i Beograđanin Goran Mekić odmah po završetku vojnog roka odlučio da 1993. godine ode u zemlju svoje prebake i svog pradeke po majci, u Izrael. I, evo skoro već tri decenije je tamo, ne zaboravljajući nikada zemlju u kojoj se rodio.
Goran Mekić sa članovima svoje porodice
“Čim sam došao u Izrael, zbog mog jevrejskog porekla odmah sam dobio pravo na finansijsku pomoć, boravišnu dozvolu i godinu dana kasnije, državljanstvo. Prva destinacija mi je bila kibuc Magen na jugu zemlje, na samo četiri kilometara od pojasa Gaze. Posle samo dva meseca sam upoznao svoju suprugu Mejtal, i sadaživimo ovde sa naše četvoro dece – kaže Goran.
Školski kompleks pored kibuca Magen
Izrael je danas jedna od retkih, ako ne i jedina zemlja gde postoji više sistema koji paralelno funkcionišu: u kibucima vlada socijalni komunizam, u gradovima kapitalizam, a religiozne zajednice upravljaju u svojim naseljima i četvrtima.
“Za one koji ne znaju”, nastavlja Mekić, “kibuci predstavljaju specifične zajednice poljoprivredno zadružnog tipa, sa zajedničkom svojinom i demokratskim strukturama upravljanja, u koje pojedinci dobrovoljno ulaze baš zbog tih specifičnosti. To je i mene privuklo. Svako ima neka svoja zaduženja a visina plate se određuje prema potrebi porodice a ne prema vrsti posla koji neko obavlja. Fizički radnik u polju, sa, na primer, petoro dece, ima veću platu od direktora sa četvoro dece. Član kibuca se može zaposliti i izvan zajednice ali svoju platu predaje upravi kibuca koja mu onda daje platu prema procenjenim potrebama njegove porodice”.
Restoran u kibucu Magen
U kibucu postoje i vrtić, škola, bazen i igrališta za decu – sve potpuno besplatno za njegove stanovnike. Tu žive i ljudi koji nisu članovi zajednice. Oni su tu iz različtih razloga: učenja jezika, posla ili zbog nekog od programa koji sprovodi kibuc. Radnici koji rade u kibucu, a nisu članovi, dobijaju platu kao bilo gde drugde u svetu, ali nemaju privilegije i popuste koje imaju članovi. U te privilegije još spadaju i godišnji bonusi i dividende, plaćene osnovne studije na fakultetu i polovina troškova master i doktorskih studija (procenat akademski obrazovanih ljudi u kibucu je najveci u Izraelu). Tako, često možete videti nekog doktora nauka koji radi na sistemima za navodnjavanje ili vozi traktor na polju. “U početku sam radio na farmi, a onda sam upisao i, o trošku kibuca, završio Fakultet za industrijski menadžment. Dobio sam posao direktora preduzeća za održavanje poljoprivredne mehanizacije u kibucu. Obavljanje odgovornih i visokih funkcija u kibucu je stvar ličnih ambicija svakog pojedinca ponaosob, a ne želja za većom zaradom – objašnjava Goran.
Škola i školski autobusi pored kibuca Magen
“Mnoge stvari su subvencionisane od strane kibuca, kao recimo struja ili hrana u zajedničkom restoranu. Oslobođeni smo poreza na promet za robu u kibučkom supermarketu ili svega u vezi sa troškovima zdravstvene zaštite, obrazovanja i socijalnih potreba u koje spade i briga o starima”.
Zemlja koja se u kibucima obrađuje država im je dala u zakup na 99 godina. “Konkretno, kibuc Magen ima 2,200 hektara zemlje na kojoj uzgajamo kikiriki, pšenicu, krompir, jojobu, rotkvice, šargarepu i avokado. Sva motorna vozila i kombajni su u posedu kibuca a u kooperaciji sa jos nekoliko kibuca imamo i fabriku koja se bavi pakovanjem i izvozom tih proizvoda, prevashodno na američko i evropske tržište, i to bez pomoći države” kaže Goran, i dodaje da kibuc Magen i još dva druga kibuca upravljaju farmom krava sa oko 3,000 grla i oko 1,500 krava muzara.
Plantaža cveća na zemljištu kibuca Magen
U kibucu radi i fabrika “Magen Eco Energy” koja se bavi proizvodnjom panela za zagrevanje bazena. Imamo fabriku za hlorinatore i dve
ćerke fabrike, u Americi i Nemačkoj”. “Pratim situaciju u Srbiji i uveren sam da bi i naše zadruge mogle da posluju po osnovu sličnih principa. Zašto izmišljati toplu vodu, kada se već negde nešto pokazalo kao uspešno. Posebno mislim da sada, kada se u domovinu usled posledica epidemije korona virusa vratilo nekoliko stotina hiljada naših zemljaka, od kojih mnogi imaju i ušteđena sredstva i očevinu ili dedovinu u ruralnim
sredinama, ovakav sistem zadružnog organizovanja može biti veoma uspešan i poslovno i društveno efikasan” uveren je Goran Mekić,
“Što se aktuelne situacije u samom kibucu tiče, mogu reći da se od trenutka proglašenja vanrednog stanja u celoj državi, svi pridržavaju mera koje je propisalo naše ministarstvo zdravlja. Veoma brzo je zabranjen ulazak u naselje svima koji tune žive, a svaki izlazak mora da se prijavi. Moj kibuc se nalazi četiri kilometra od pojasa Gaze, tako da smo svi naviknuti na ovakve i slične vrste vanrednih stanja
usled čestih raketiranja iz Gaze. Kao direktor preduzeća ostao sam kod kuće sa dvoje mlađe dece, Daniel od 13 i Ofirom od osam godina. Po potrebi i pozivu, preko dana odlazim na posao, dok naše dvoje punoletne dece Mia (23) i Dejan (19) borave u svojim stanovima u kibucu, i svi se pridržavaju propisanih mera.
Učesnici fudbalskog turnira Široko srce u Izraelu
“Na Srbiju i svoj srpski rod nisam, naravno, nikada zaboravio. Po mojim prcenama u Izraelu nas ima oko hiljadu i često organizujemo zajednička druženja (zabave), pasuljijade ali i humanitarne akcije pomoći našem narodu u otadžbini, posebno našim ljudima na Kosovu i Metohiji” sa ponosom ističe Goran. “Nedavno smo organizovali humanitarni fudbalski turnir pod nazivom “Široko srce” na kome su, pored našeg tima Grobari Izrael, učestvovali i navijačke grupe ruskog Zenita iz Sankt Petersburga, izraelskog Makabija iz Tel Aviva i mnogobrojni naši sunarodnici ali i Jevreji i Izraelci koji nemaju direktnu vezu sa Srbijom. Prikupljena sredstva donirali smo za obnovu Osnovne škole “Miladin Popović” u mestu Bostane u opštini Novo Brdo i OŠ “Svetozar Marković” u Velikoj Hoči na Kosovu i Metohiji.
Deo pomoći namenjen našim sunarodnicima na Kosovu i Metohiji
Inspirisana našom akcijom, javila nam se i Violea Zafirovski iz Švajcarske, čijom smo donacijom kupili materijal za obnovu kuće šestočlane
porodice Stojković iz Donjeg Močara, kao i dečije krevete za Sergeja i Anastasiju Spasić iz Klokota u Kosovskom Pomoravlju. Ukoliko situacija bude dozvolila, planiramo još jedan humanitarni turnir za Vidovdan ove godine” završava priču o srpskoj zajednici u Izraelu naš sagovornik Goran Mekić.
Piše: Predrag Karasović
COMMENTS