Da li znate kako je nastao mit o Deda Mrazu? Evo zanimljivih informacija o najpopularnijem deki na svetu

Da li znate kako je nastao mit o Deda Mrazu? Evo zanimljivih informacija o najpopularnijem deki na svetu

OK – Kako je nastala najpopularnija reč na svetu?
10 najčešćih imena i prezimena u Americi
Danas je Sretenje – Dan Državnosti Republike Srbije!

Deda Mraz – inače poznat kao Sveti Nikola (Saint Nicholas) ili Kris Kringle – ima dugu istoriju prožetu božićnim tradicijama. Danas se o njemu uglavnom misli kao o veselom čoveku u crvenom koji na Badnje veče donosi igračke dobrim dečacima i devojčicama, ali njegova priča zapravo seže sve do 3.veka, kada je Sveti Nikola hodao zemljom i postao zaštitnik dece. Saznajte više o istoriji Deda Mraza, od njegovog najranijeg porekla do današnjeg Deka u šoping centrima i otkrijte kako su dva stanovnika Njujorka – Clement Clark Moore i Thomas Nast – imali veliki uticaj na Deda Mraza kojeg milioni dece čekaju na Badnje veče.

Legenda o Svetom Nikoli: pravi Deda Mraz

Legenda o Deda Mrazu se može pratiti stotinama godina unazad do monaha po imenu Sveti Nikola. Veruje se da je Nikola rođen negde oko 280.godine nove ere u Patari (Patara), blizu Mire u današnjoj Turskoj. Bivajući predmet divljenje zbog svoje pobožnosti i dobrote, Sveti Nikola je postao predmet mnogih legendi. Priča se da je sve svoje nasleđeno bogatstvo davao drugima i putovao po celu pomažući siromašnima i bolesnima. Jedna od najpoznatijih priča o Svetom Nikoli je vreme kada je spasao tri siromašne sestre da ih otac ne bi prodao u ropstvo ili prostituciju tako što im je dao miraz kako bi se udale.

Tokom mnogo godina, Nikolasova popularnost se širila i postao je poznat kao zaštitnik dece i mornara. Njegov praznik se slavi na godišnjicu njegove smrti, 6.decembra. Ovo se tradicionalno smatralo srećnim danom za velike kupovine ili venčanja. U doba renesanse, Sveti Nikola je bio najpopularniji svetac u Evropi. Čak i posle protestantske reformacije, kada je poštovanje svetaca počelo da se obeshrabruje, Sveti Nikola je zadržao pozitivnu reputaciju, posebno u Holandiji.

Zanimljiva činjenica: Bojska spasa šalje na ulice sakupljače donacija obučene u kostime Deda Mraza još od 1890tih godina

Sinter Klass dolazi u Njujork

Sveti Nikola je svoj prvi prodor u američku popularnu kulturu napravio krajem 18.veka. U decembru 1773.godine i ponovo u 1774.godine njujorške novine su objavile da su se grupe holandskih porodica okupile da odaju počast godišnjici njegove smrti.

Ime Deda Mraz je evoluiralo iz Nikovog holandskog nadimka Sinter Klass, skraćenog od oblika od Sint Nikolaas (holandski za Sveti Nikola). Godine 1804. John Pintard, član Njujorškog istorijskog društva je delio drvoreze Svetog Nikole na godišnjoj skupini društva. Pozadina gravure sadrži sada poznate slike Deda Mraza, uključujući čarape punjene igračkama i voćem okačenim iznad kamina.

1809.godine, Washington Irving je pomogao u popularizaciji priča o Sinter Klass-u kada je u svojoj knjizi Istorija Njujorka naveo Svetog Nikolu kao sveca zaštitnika Njujorka. Kako je njegov ugled rastao, Sinter Klass je opisivan kao sve, od „nevaljalca“ sa plavim trouglastim šeširom, crvenim prslukom i žutim čarapama do čoveka koji je nosio šešir širokom oboda i „veliki par flamanskih čarapa“.

Deda Mrazevi u šoping centrima

Davanje poklona, uglavnom usredsređeno na decu, je bio važan deo božićne proslave od podmlađivanja praznika početkom 19.veka. Prodavnice su počele da oglašavaju božićnu kupovinu 1820.godine, a do 1840tih su novine stvarale odvojene rubrike za reklame za praznike, koje su često sadržavale slike novopopularnog Deda Mraza.

1841.godine, hiljade dece je posetilo prodavnicu u Filadelfiji da vide model Deda Mraza u prirodnoj veličini. Bilo je samo pitanje vremena kada će prodavnice početi da privlače decu, i njihove roditelje da zavire u „život“ Deda Mraza. Početkom 1890tih, Vojsci spasa je bio potreban novac da plati besplatne božićne obroke koje su davali siromašnim porodicama. Počeli su da oblače nezaposlene muškarce u odela Deda Mraza i šalju ih na ulice Njujorka kako bi skupili donacije. Od tada su poznati Deda Mrazovi Vojske spasa zvonili zvonima na uglovima američkih gradova i skupljali potreban novac.

Možda najpoznatiji Deda Mraz iz šoping centra jeste Kris Kringle u klasičnom filmu Deda Mraza iz 1947.godine „Dudo u ulici 34“. Mlada Natalie Wood je igrala devojčicu koja veruje Kris Kringle-u (kojeg glumi Edmund Gwenn, koji je za tu ulogu dobio Oskara) kada kaže da je pravi Deda Mraz. Ovaj film je redizajniran 1994.godine i u njemu su glumili Lord Richard Attenborough i Mara Wilson.

Deda Mraz robne kuće Macy’s se pojavo na skoro svakoj Macy-jevoj Paradi Dana zahvalnosti od kada je počela 1924.godine, a obožavaoci svih uzrasta i dalje stoje u redu da upoznaju Macy-jevog Deda Mraza u Njujorku i prodavnicama širom nacije, gde deca mogu da se slikaju u krilu Deda Mraza i reći mu šta žele za Božić.

Bila je noć pre Božića (’Twas the night before Christmas)

1822.godine, Klement Clarke Moore, episkopski sveštenik, napisao je dugačku božićnu pesmu za svoje tri ćerke pod naslovom „Prikaz o poseti Svetog Nikole“ (An account of a visit from St. Nicholas), popularnije poznatu kao „Bila je noć pre Božića“.

Moore-ova pesma, koju je u početku oklevao da objavi zbog neozbiljne prirode njene teme, u velikoj meri je odgovorna za našu modernu sliku Deda Mraza kao „pravog veselog starog vilenjaka“ sa krupnom figurom i natprirodnom sposobnošću da se uzdiže uz dimnjak, pukim klimanjem svoje glave! Iako su neke od Moore-ovih slika verovatno pozajmljene iz drugih izvora, njegova pesma je pomogla popularizaciji sada već poznate slike Deda Mraza koji je leteo od kuće do kuće na Badnje veče u „minijaturnim sankama“ predvođenih sa osam letećih irvasa kako bi ostavio poklone za decu koja su bila dobra te godine. „Prikaz o poseti Svetog Nikole“ je stvorio novu i instant popularnu američku ikonu.

1881.godine, politički karikaturista Tomas Nast se oslanjao na Moore-ovu pesmu kako bi stvorio prvu ličnost koja odgovara našoj modernoj slici Deda Mraza. Njegov crtani film, koji se pojavio u Harper’s Weekly, prikazuje Deda Mraza kao okruglog, veselog čoveka koji drži vreću natovarenu igračkama za decu širom sveta. Upravo je Nast poklonio Deda Mrazu svoje svetlo crveno odelo, radionicu na Severnom Polu, vilenjake i njegovu ženu, Gospođu Mrazicu.

Deda Mraz širom sveta

Američki Deda Mraz iz osamnaestog veka nije bio jedini poklonik inspirisan Svetim Nikolom koji se pojavio na Božić. Slične figure i božićne tradicije postoje širom sveta. Verovalo se da Christkind ili Kris Kringle dostavlja poklone dobro vaspitanoj švajcarskoj i nemačkoj deci. U prevodu „Hristovo dete“, Christkind je figura nalik anđelu koji često prati Svetog Nkolu na njegovim prazničnim misijama. U Skandinaviji se smatralo da veseli vilenjak po imenu Jultomten dostavlja poklone u sankama koje su vukle koze. Engleska legenda objašnjava da Otac Božića (Father Christmas) posećuje svaki dom na Badnje veče kako bi napunio dečije čarape prazničnim poslasticama. Pere Noel je odgovoran za popunjavanje cipela francuske dece. U Italiji postoji priča o ženi po imenu La Befana, ljubaznoj veštici koja jaše metlom niz dimnjake kako bi ubacila igračke u čarape dece.

Božićne tradicije u Sjedinjenim Državama

U Sjedinjenim Državama, Deda Mraz je često prikazivan kako leti od svoje kuće do kuće na Badnje veče da bi deci isporučio igračke. On leti na svojim magičnim sankama koje predvode njegovi irvasi: Dasher, Dancer, Prancer, Vixen, Comet, Cupid, Donner, Blitzen i, najpoznatiji irvas od svih, Rudolph. Deda Mraz ulazi u svaki dom kroz odžak, zbog čega su praznične božićne čarape – nekada prazne čarape, a sada često namenske čarape napravljene za tu priliku – „sa pažnjom okačene pored odžaka, u nadi da će Sveti Nikola uskoro biti tamo“, kao što je Klement Clarke Moore napisao u svojoj čuvenoj pesmi. Čarape se mogu puniti slatkišima ili drugim poslasticama, pa čak i malim igračkama.

Deda Mraz i njegova žena, Gospođa Mrazica, zovu Severni pol svojom kućom, a deca pišu pisma Deda Mrazu i prate napredak Deda Mraza širom sveta na Badnje veče. Deca često ostavljaju kolače i mleko za Deda Mraza i šargarepu za njegove irvase na Badnje veče. Deda Mraz vodi „listu nestašne dece“ i „listu dobre dece“ kako bi odredio ko zaslužuje poklone na božićno jutro, a roditelji se često pozivaju na ove liste kao način da osiguraju da se njihova deca ponašaju najbolje moguće. Liste su ovekovečene u božićnoj pesmi iz 1934.godine, „Deda Mraz dolazi u grad“ (Santa Claus is coming to town):

„On pravi listu

I dva puta je proverava;

Saznaću ko je nevaljao i fin

Jer Deda Mraz dolazi u grad;

On te vidi kada spavaš

On zna kada si budan,

On zna da li si bio loš ili dobar

Zato budite dobri, za ime Boga!“

 

Deveti irvas, Rudolf

Rudolf, najpoznatiji irvas od svih („the most famous reindeer of all“) je rođen više od 100 godina nakon svojih osam letećih parnjaka. Čudo sa crvenim nosem je delo Robert L. May-a, pisca tekstova u robnoj kući Mongomery Ward.

1939.godine, May je napisao pesmu-priču na temu Božića kako bi pomogao da se praznični promet dovede praznični duh u svoju radnju. Koristeći sličan obrazac rime iz Moore-ove pesme „Bila je noć pre Božića“, May je ispričao priču o Rudolfu, mladom irvas kojeg su drugi jeleni zadirkivali zbog njegovog veliko, sjajnog, crvenog nosa. Međutim, kada je Badnje veče postalo maglovito i Deda Mraz se zabrinuo da neće moći da isporuči poklone te noći, bivši ispoštenik je spasao Božić vodeći sanke uz svetlost svog crvenog nosa. Rudolf-ova poruka – da se, ako se pruži prilika, nedostatak može pretvoriti u prednost – se pokazala vrlo popularnom.

Montgomery Ward je 1939.godine proda skoro da i po miliona primeraka priče. Kada je ponovo izdata 1946.godine, knjiga je prodata u skoro tri i po miliona primeraka. Nekoliko godina kasnije, jedan od May-ovih prijatelja, Johnny Marks, je napisao kratku pesmu zasnovanu na Rudolfovoj priči (1949) godine. Snimio ga je Gene Autry i prodat je u preko dva miliona primeraka. Od tada, priča je prevedena na 25.jezika i snimljena u vidu televizijskog filma, koji je ispričao Burl Ives, koji od 1964.godine svake godine očarava publiku.

 

Izvor: History.com

COMMENTS

WORDPRESS: 0