Iako se davanje bakšiša konobaru može doživeti kao nešto što je oduvek bilo deo gastronomskog iskustva u Americi, činjenica je da je napojnica pozajmljena iz Evrope.
Prema Michael Lynn-u, profesoru na Školi za hotelsku administraciju Univerziteta Cornell (Cornell University School of hotel administration), davanje bakšiša u Sjedinjenim Državama je počelo odmah nakon američkog građanskog rata u kasnim 1800tim godinama. Lynn sugeriše da su bogati Amerikanci koji su putovali u inostranstvo u Evropu bili svedoci davanja bakšiša i donesi aristokratski običaj sa sobom da se „pokažu“ ili dokažu svoje visoko obrazovanje ili klasu.
Napojnice – koje su možda nastale u kafanama u Engleskoj u 17.veku, gde su pijanci davali novac konobaru „da osiguraju i podstaknu brzinu“ ili skraćeno T.I.P. (To Insure Promptitude) – nisu prihvatili svi Amerikanci kada je taj običaj počeo da se širi kroz naciju, u američke kafane i trpezarije. Pokret protiv bakšiša je započeo kasnih 1890tih, pošto su mnogi Amerikanci verovali da se bakšiš protivi idealima nacije i dozvoljava jasnu razliku između uslužne i više klase, gde je uslužna klasa uvek finansijski zavisila od više klase.
Uslužni stav – za nadoknadu
Tipping in the cup
Prema članku koji se pojavio u The New York Times-u 1897.godine, u Americi se spreamo pokret protiv prakse davanja bakšiša. Ova grupa je verovala da je napojnica „najgrozniji od uvezenih poroka“ jer je stvorila aristokratsku klasu u naciji koja se žestoko borila da eliminiše društvo vođeno klasom. Tokom 1915.godine, šest državnih poslanika iz Wisconsin-a, Illinois-a, Iowa-e, Nebraska-e, Tennessee—a i South Carolina-e pokušalo je, ali nije uspelo, da usvoji zakon protiv bakšiša koji bi učinio ovaj običaj – nezakonitim.
Tokom 1916.godine, William Scot je napisao oštar govor protiv davanja bakšiša u svojoj knjizi „Dlan koji svrbi“ (The Itching Palm), u kojoj se suprotstavio politici plaćanja usluge dva puta (jednom za poslodavca i jednom za zaposlenog). On je osudio napojnice da budu „smrtni neprijatelji demokratije“ i stvaraju „uslužni stav za nadoknadu“.
U američkoj demokratiji biti uslužan je nespojivo sa državljanstvom. Svaki savet dat u Sjedinjenim Državama je udarac za naš eksperiment u demokratiji. Običaj objavljuje svetu… da mi praktično ne verujemo da su „svi ljudi stvoreni jednaki“. Oism ako konobar ne može da bude džentlemen, demokratija je neuspeh. Ako je bilo koji oblik usluge loš, demokratija je neuspeh. Oni Amerikanci koji ne vole samopoštovanje u izvršiocima usluga su nepoželjni građani; pripadaju aristokratiji.
Skott nastavlja: „Ako Ako je davanje bakšiša neameričko, jednog dana, nekako biće iskorenjeno kao afričko ropstvo“.
Iako gosti i pružaoci usluga podjednako nisu prestali da gunđaju o sistemu napojnica, od tada nije bilo ozbiljnih zakonodavnih napora da se ta praksa okonča. Šta vi mislite o ovoj praksi?
Izvor: Foodwoolf.com
COMMENTS